„Не морамо да одузмемо детету један језик да бисмо му помогли да научи други“ – порука је професора Терија Лема, једног од водећих европских стручњака у области вишејезичног образовања. Он додаје да језици које деца говоре код куће треба да буду препознати као вредан ресурс, а не препрека у образовању. О томе како школе могу да негују језичку разноликост, зашто вештачка интелигенција не може да замени искуство учења језика и како прихватање различитости доприноси инклузивнијем друштву, разговарали смо са професором Лемом непосредно пред почетак међународног догађаја „Вишејезичке и мултикултурне учионице: ресурс, а не препрека“, који је у Београду организовала Фондација Темпус 13. и 14. октобра.
Тема овогодишњег TCA (Training and Cooperation Activities) скупа у Београду је „Вишејезичне и мултикултурне учионице – ресурс, а не препрека“. У којој мери су европски образовни системи успели да препознају језичку разноликост као предност и шта можемо да научимо из најуспешнијих примера?
На основу искуства стеченог током вођења радионица у бројним европским земљама, морам да кажем да сам импресиониран начинима на које поједине земље прилагођавају своје системе и праксу потребама школа у којима се говори све више различитих језика. Посебно ме радује када чујем учеснике и локалне координаторе како кажу да њихова земља или регион још нису изразито вишејезични, али да желе да буду спремни за време када се то промени. Постоје и земље са историјом миграција, у којима су људи из различитих разлога одлазили у друге државе. Тамо често чујем да желе да се према деци из других земаља односе онако како би желели да се други односе према њиховој деци.
Искуства наставника из земаља које се дуже баве овим питањем, а који настоје да вишејезичност својих ученика укључе у наставу, показују да почињу да повезују овај приступ са ширим настојањима да се унапреди инклузија у образовању. Многе земље већ раде на томе да образовање буде инклузивније када је реч о родној равноправности, етничкој припадности, инвалидитету, надареним ученицима и онима који се суочавају с тешкоћама у учењу. Међутим, језичка инклузија, односно прихватање сваког ученика у учионици заједно са његовим језицима, уз развијање и надограђивање његових језичких знања и вештина, није увек препозната као део тих настојања. Иако се у неким срединама ствари мењају, потребно је да се пронађу начини да се ове области снажније повежу.
Тамо где овај приступ даје добре резултате, препознаје се да вишејезичност није проблем, већ драгоцен ресурс и важан део идентитета ученика. Инклузија не значи асимилацију. Циљ није да сви на крају буду исти и изгубе свој идентитет. Она подразумева промене у наставним програмима и методама рада, које у контексту језичке инклузије морају да се прилагоде тако да одражавају и укључују језичку разноликост.
На пример, потребно је да се надовезујемо на оно што ученици већ доносе са собом у школу, уместо да се усредсређујемо искључиво на оно што још нису усвојили. Сви учимо тако што надограђујемо постојећа знања и вештине, па треба да се запитамо како тај принцип можемо да применимо на језичка знања и вештине које ученици доносе са собом. Такав приступ није важан само зато што доприноси развоју језичких способности, већ и зато што јача самопоуздање ученика.
Вештачка интелигенција данас може да преводи разговоре у реалном времену и да генерише текстове на различитим језицима. Да ли је због тога учење језика постало мање важно или је важније него икада?
Морамо да имамо на уму да учење језика није само стицање способности да се на другом језику обављају практичне ствари, попут проналажења пута или куповине карата. Наравно, вештачка интелигенција може да нам помогне у томе и веома је корисна када се нађемо у средини у којој не говоримо језик. На крају крајева, немогуће је да научимо све језике света.
Међутим, учење језика је много више од тога. Оно подразумева упознавање људи и култура. Када изађемо из оквира граматике, устаљених израза и увежбавања практичних ситуација, почињемо да помажемо ученицима да уживају у искуству разумевања другог језика и културе, па чак и да се на неки начин уживе у њих.
Теорија мотивације говори о интегративној мотивацији, жељи да се повежемо с другом културом и, макар накратко, живимо као Француз, Аустријанац или Србин. Зато, на пример, када путујем у Француску или Аустрију, посебно на одмор, трудим се да што више времена проводим међу локалним становништвом, а не међу људима који говоре енглески. С друге стране, инструментална мотивација подразумева конкретне, практичне циљеве које желимо да остваримо, попут наручивања хране или полагања испита. Она јесте важна, али не носи исту врсту узбуђења.
Вештачка интелигенција не може да вам пружи тај осећај припадности и повезаности. Не може у потпуности да вам помогне да разумете различите начине размишљања и културне обрасце, што је изузетно важно, на пример, када послујемо с неким из друге земље. Зато AI треба да користимо, али не смемо да заборавимо да не може да замени искуство живота које добијамо са другим језиком и културом. То је нешто што само људска интеракција може да пружи. Управо то треба да имамо на уму када доносиоци одлука почну да тврде да учење језика више није потребно у школама, јер вештачка интелигенција може све да уради уместо нас.
Многи студенти се са Еразмус+ мобилности враћају говорећи да им је променила начин на који гледају на свет. Шта је то у животу и учењу у иностранству што не може да се дочара у учионици?
Мислим да је то веома повезано са оним о чему сам управо говорио. Такво искуство у иностранству превазилази оно што доживљавамо као туристи. На неки начин, проводимо време као својеврсни грађани те земље и упознајемо другачији начин живота: храну, архитектуру, начине путовања од једне до друге тачке јавним превозом. Чак и успешно сналажење у јавном превозу намрецимо, доноси посебан осећај задовољства.
Наравно, у једној земљи не постоји само један начин живота и свака породица има своје културне обрасце и норме, али ћемо ипак искусити разлике. Оно што је можда још важније јесте да током живота, рада или учења у другој земљи почињемо да увиђамо како међу нама постоји много више сличности него што смо мислили.
Мислим да то има два ефекта. Прво, помаже нам да се повежемо с другима и осећамо сигурније у новом окружењу. То је веома важан корак у психолошком развоју који нам помаже да постанемо флексибилнији и прилагодљивији. Друго, престајемо да се усредсређујемо на разлике кроз призму стереотипа и почињемо да увиђамо да су људи које упознајемо, у суштини, попут нас. Таква искуства нас подстичу да преиспитамо своја претходна уверења и проширимо сопствене хоризонте.
Србија је вишејезична земља са бројним националним мањинама. Које бисте добре праксе из Европе препоручили школама у срединама у којима се говори језиком националних мањина, када је реч о подстицању и уважавању вишејезичности?
Мој рад се заснива на уверењу да треба вредновати све језике и све језичке варијетете, укључујући и различите акценте. На нашим радионицама „Подршка вишејезичким учионицама“ често примећујем да наставници повезују језике које деца говоре код куће и доносе у школу са сопственим дијалектима или регионалним говорима и искуствима. Некима од њих у детињству није било дозвољено да у учионици говоре онако како су говорили код куће, јер се од њих очекивало да користе стандардни језик. Њихов начин говора није се сматрао правилним или довољно добрим. Тада почињу да боље разумеју и саосећају са децом која долазе у школу и којима се говори да не користе свој језик.
Људи током живота лако могу да усвоје поруку да њихов језик није важан или да је мање вредан од неког другог језика, а то може негативно да утиче на самопоуздање и осећај сопствене вредности.
Зато сматрам да школе треба да учине све језике видљивим, укључујући регионалне језике и варијетете. Њихова употреба не би требало да буде забрањена. Напротив, треба их славити путем наставе, школских изложби, плаката и различитих активности. На тај начин градимо емпатију, међусобно разумевање и осећај припадности. Када не осећамо да је наш језички идентитет угрожен, можемо да имамо позитивнију слику о себи.
Овде у Београду сусрешћете се са наставницима и стручњацима у образовању из различитих земаља. Када се догађај заврши, које бисте идеје или поруке волели да учесници понесу и примене у својим учионицама?
Волео бих да се учесници врате својим кућама и колегама са спремношћу да преиспитају уврежено уверење да су деца која код куће говоре други језик на неки начин у неповољнијем положају или да би било боље да тај језик не користе у школи, па чак ни код куће.
Чуо сам многе родитеље како говоре да им је саветовано да са својом децом не говоре матерњим језиком. Чак је и један министар образовања у Великој Британији, који је иначе важио за веома прогресивног, током двехиљадитих година изјавио да би сви родитељи код куће требало да говоре енглески. Сматрам да такви ставови задиру у наше људско право да користимо и уважавамо сопствени језик.
Приликом једне посете локалној болници, сећам се разговора са лекарком која ме је питала за савет о томе којим језиком треба да говори са својом ћерком. Четири године раније доселила се у Енглеску, а васпитачица у вртићу рекла јој је да са дететом треба да говори искључиво енглески. Међутим, сасвим је природно да она са ћерком говори на свом матерњем језику.
Наравно, људи који дају такве савете углавном верују да помажу деци да се уклопе у друштво, односно да се асимилују. Међутим, често полазе од претпоставке да дете мора да потисне или заборави један језик како би научило други, или да ће више језика код детета изазвати забуну. Ипак, ови ставови нису поткрепљени истраживањима, чак и када на први поглед делују логично. Не морамо да одузмемо детету један језик да бисмо му помогли да научи други. Мешање језика је уобичајен део језичког развоја.
Не могу довољно да нагласим колико ми је важно да се учесници врате кући и престану да говоре ученицима да не користе своје језике. Напротив, треба им дозволити да користе своје језике и да их међусобно мешају ако им то помаже да се изразе.
Ниједно дете не би смело да стекне утисак да је његов језик, а самим тим и део његовог идентитета, проблем. Уместо тога, треба да се подстакну да вас и друге науче како се на њиховим језицима каже „здраво“ и „довиђења“. Уместо тога, можемо да их подстакнемо да нас науче како да кажемо „здраво“ или „довиђења“ на њиховом језику и тако различитост учинимо видљивом, занимљивом и вредном. Само на тај начин можемо да градимо инклузивније и демократичније друштво.
О професору Терију Лему
Тери Лем је професор језика и интердисциплинарне педагогије на Универзитету у Вестминстеру (Велика Британија). Његов истраживачки рад усмерен је на вишејезичност, интеркултурално образовање, аутономију ученика и наставника, као и образовне политике у области језика. Током каријере радио је као наставник страних језика, универзитетски професор, истраживач и саветник у бројним међународним иницијативама у области образовања.
Професор Лем је члан Саветодавне групе за језичке политике при Савету Европе (Language Policy Advisory Group of the Council of Europe).