„Ne moramo da oduzmemo detetu jedan jezik da bismo mu pomogli da nauči drugi“ – poruka je profesora Terija Lema, jednog od vodećih evropskih stručnjaka u oblasti višejezičnog obrazovanja. On dodaje da jezici koje deca govore kod kuće treba da budu prepoznati kao vredan resurs, a ne prepreka u obrazovanju. O tome kako škole mogu da neguju jezičku raznolikost, zašto veštačka inteligencija ne može da zameni iskustvo učenja jezika i kako prihvatanje različitosti doprinosi inkluzivnijem društvu, razgovarali smo sa profesorom Lemom neposredno pred početak međunarodnog događaja „Višejezičke i multikulturne učionice: resurs, a ne prepreka“, koji je u Beogradu organizovala Fondacija Tempus 13. i 14. oktobra.
Tema ovogodišnjeg TCA (Training and Cooperation Activities) skupa u Beogradu je „Višejezične i multikulturne učionice – resurs, a ne prepreka“. U kojoj meri su evropski obrazovni sistemi uspeli da prepoznaju jezičku raznolikost kao prednost i šta možemo da naučimo iz najuspešnijih primera?
Na osnovu iskustva stečenog tokom vođenja radionica u brojnim evropskim zemljama, moram da kažem da sam impresioniran načinima na koje pojedine zemlje prilagođavaju svoje sisteme i praksu potrebama škola u kojima se govori sve više različitih jezika. Posebno me raduje kada čujem učesnike i lokalne koordinatore kako kažu da njihova zemlja ili region još nisu izrazito višejezični, ali da žele da budu spremni za vreme kada se to promeni. Postoje i zemlje sa istorijom migracija, u kojima su ljudi iz različitih razloga odlazili u druge države. Tamo često čujem da žele da se prema deci iz drugih zemalja odnose onako kako bi želeli da se drugi odnose prema njihovoj deci.
Iskustva nastavnika iz zemalja koje se duže bave ovim pitanjem, a koji nastoje da višejezičnost svojih učenika uključe u nastavu, pokazuju da počinju da povezuju ovaj pristup sa širim nastojanjima da se unapredi inkluzija u obrazovanju. Mnoge zemlje već rade na tome da obrazovanje bude inkluzivnije kada je reč o rodnoj ravnopravnosti, etničkoj pripadnosti, invaliditetu, nadarenim učenicima i onima koji se suočavaju s teškoćama u učenju. Međutim, jezička inkluzija, odnosno prihvatanje svakog učenika u učionici zajedno sa njegovim jezicima, uz razvijanje i nadograđivanje njegovih jezičkih znanja i veština, nije uvek prepoznata kao deo tih nastojanja. Iako se u nekim sredinama stvari menjaju, potrebno je da se pronađu načini da se ove oblasti snažnije povežu.
Tamo gde ovaj pristup daje dobre rezultate, prepoznaje se da višejezičnost nije problem, već dragocen resurs i važan deo identiteta učenika. Inkluzija ne znači asimilaciju. Cilj nije da svi na kraju budu isti i izgube svoj identitet. Ona podrazumeva promene u nastavnim programima i metodama rada, koje u kontekstu jezičke inkluzije moraju da se prilagode tako da odražavaju i uključuju jezičku raznolikost.
Na primer, potrebno je da se nadovezujemo na ono što učenici već donose sa sobom u školu, umesto da se usredsređujemo isključivo na ono što još nisu usvojili. Svi učimo tako što nadograđujemo postojeća znanja i veštine, pa treba da se zapitamo kako taj princip možemo da primenimo na jezička znanja i veštine koje učenici donose sa sobom. Takav pristup nije važan samo zato što doprinosi razvoju jezičkih sposobnosti, već i zato što jača samopouzdanje učenika.
Veštačka inteligencija danas može da prevodi razgovore u realnom vremenu i da generiše tekstove na različitim jezicima. Da li je zbog toga učenje jezika postalo manje važno ili je važnije nego ikada?
Moramo da imamo na umu da učenje jezika nije samo sticanje sposobnosti da se na drugom jeziku obavljaju praktične stvari, poput pronalaženja puta ili kupovine karata. Naravno, veštačka inteligencija može da nam pomogne u tome i veoma je korisna kada se nađemo u sredini u kojoj ne govorimo jezik. Na kraju krajeva, nemoguće je da naučimo sve jezike sveta.
Međutim, učenje jezika je mnogo više od toga. Ono podrazumeva upoznavanje ljudi i kultura. Kada izađemo iz okvira gramatike, ustaljenih izraza i uvežbavanja praktičnih situacija, počinjemo da pomažemo učenicima da uživaju u iskustvu razumevanja drugog jezika i kulture, pa čak i da se na neki način užive u njih.
Teorija motivacije govori o integrativnoj motivaciji, želji da se povežemo s drugom kulturom i, makar nakratko, živimo kao Francuz, Austrijanac ili Srbin. Zato, na primer, kada putujem u Francusku ili Austriju, posebno na odmor, trudim se da što više vremena provodim među lokalnim stanovništvom, a ne među ljudima koji govore engleski. S druge strane, instrumentalna motivacija podrazumeva konkretne, praktične ciljeve koje želimo da ostvarimo, poput naručivanja hrane ili polaganja ispita. Ona jeste važna, ali ne nosi istu vrstu uzbuđenja.
Veštačka inteligencija ne može da vam pruži taj osećaj pripadnosti i povezanosti. Ne može u potpunosti da vam pomogne da razumete različite načine razmišljanja i kulturne obrasce, što je izuzetno važno, na primer, kada poslujemo s nekim iz druge zemlje. Zato AI treba da koristimo, ali ne smemo da zaboravimo da ne može da zameni iskustvo života koje dobijamo sa drugim jezikom i kulturom. To je nešto što samo ljudska interakcija može da pruži. Upravo to treba da imamo na umu kada donosioci odluka počnu da tvrde da učenje jezika više nije potrebno u školama, jer veštačka inteligencija može sve da uradi umesto nas.
Mnogi studenti se sa Erazmus+ mobilnosti vraćaju govoreći da im je promenila način na koji gledaju na svet. Šta je to u životu i učenju u inostranstvu što ne može da se dočara u učionici?
Mislim da je to veoma povezano sa onim o čemu sam upravo govorio. Takvo iskustvo u inostranstvu prevazilazi ono što doživljavamo kao turisti. Na neki način, provodimo vreme kao svojevrsni građani te zemlje i upoznajemo drugačiji način života: hranu, arhitekturu, načine putovanja od jedne do druge tačke javnim prevozom. Čak i uspešno snalaženje u javnom prevozu namrecimo, donosi poseban osećaj zadovoljstva.
Naravno, u jednoj zemlji ne postoji samo jedan način života i svaka porodica ima svoje kulturne obrasce i norme, ali ćemo ipak iskusiti razlike. Ono što je možda još važnije jeste da tokom života, rada ili učenja u drugoj zemlji počinjemo da uviđamo kako među nama postoji mnogo više sličnosti nego što smo mislili.
Mislim da to ima dva efekta. Prvo, pomaže nam da se povežemo s drugima i osećamo sigurnije u novom okruženju. To je veoma važan korak u psihološkom razvoju koji nam pomaže da postanemo fleksibilniji i prilagodljiviji. Drugo, prestajemo da se usredsređujemo na razlike kroz prizmu stereotipa i počinjemo da uviđamo da su ljudi koje upoznajemo, u suštini, poput nas. Takva iskustva nas podstiču da preispitamo svoja prethodna uverenja i proširimo sopstvene horizonte.
Srbija je višejezična zemlja sa brojnim nacionalnim manjinama. Koje biste dobre prakse iz Evrope preporučili školama u sredinama u kojima se govori jezikom nacionalnih manjina, kada je reč o podsticanju i uvažavanju višejezičnosti?
Moj rad se zasniva na uverenju da treba vrednovati sve jezike i sve jezičke varijetete, uključujući i različite akcente. Na našim radionicama „Podrška višejezičkim učionicama“ često primećujem da nastavnici povezuju jezike koje deca govore kod kuće i donose u školu sa sopstvenim dijalektima ili regionalnim govorima i iskustvima. Nekima od njih u detinjstvu nije bilo dozvoljeno da u učionici govore onako kako su govorili kod kuće, jer se od njih očekivalo da koriste standardni jezik. Njihov način govora nije se smatrao pravilnim ili dovoljno dobrim. Tada počinju da bolje razumeju i saosećaju sa decom koja dolaze u školu i kojima se govori da ne koriste svoj jezik.
Ljudi tokom života lako mogu da usvoje poruku da njihov jezik nije važan ili da je manje vredan od nekog drugog jezika, a to može negativno da utiče na samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti.
Zato smatram da škole treba da učine sve jezike vidljivim, uključujući regionalne jezike i varijetete. Njihova upotreba ne bi trebalo da bude zabranjena. Naprotiv, treba ih slaviti putem nastave, školskih izložbi, plakata i različitih aktivnosti. Na taj način gradimo empatiju, međusobno razumevanje i osećaj pripadnosti. Kada ne osećamo da je naš jezički identitet ugrožen, možemo da imamo pozitivniju sliku o sebi.
Ovde u Beogradu susrešćete se sa nastavnicima i stručnjacima u obrazovanju iz različitih zemalja. Kada se događaj završi, koje biste ideje ili poruke voleli da učesnici ponesu i primene u svojim učionicama?
Voleo bih da se učesnici vrate svojim kućama i kolegama sa spremnošću da preispitaju uvreženo uverenje da su deca koja kod kuće govore drugi jezik na neki način u nepovoljnijem položaju ili da bi bilo bolje da taj jezik ne koriste u školi, pa čak ni kod kuće.
Čuo sam mnoge roditelje kako govore da im je savetovano da sa svojom decom ne govore maternjim jezikom. Čak je i jedan ministar obrazovanja u Velikoj Britaniji, koji je inače važio za veoma progresivnog, tokom dvehiljaditih godina izjavio da bi svi roditelji kod kuće trebalo da govore engleski. Smatram da takvi stavovi zadiru u naše ljudsko pravo da koristimo i uvažavamo sopstveni jezik.
Prilikom jedne posete lokalnoj bolnici, sećam se razgovora sa lekarkom koja me je pitala za savet o tome kojim jezikom treba da govori sa svojom ćerkom. Četiri godine ranije doselila se u Englesku, a vaspitačica u vrtiću rekla joj je da sa detetom treba da govori isključivo engleski. Međutim, sasvim je prirodno da ona sa ćerkom govori na svom maternjem jeziku.
Naravno, ljudi koji daju takve savete uglavnom veruju da pomažu deci da se uklope u društvo, odnosno da se asimiluju. Međutim, često polaze od pretpostavke da dete mora da potisne ili zaboravi jedan jezik kako bi naučilo drugi, ili da će više jezika kod deteta izazvati zabunu. Ipak, ovi stavovi nisu potkrepljeni istraživanjima, čak i kada na prvi pogled deluju logično. Ne moramo da oduzmemo detetu jedan jezik da bismo mu pomogli da nauči drugi. Mešanje jezika je uobičajen deo jezičkog razvoja.
Ne mogu dovoljno da naglasim koliko mi je važno da se učesnici vrate kući i prestanu da govore učenicima da ne koriste svoje jezike. Naprotiv, treba im dozvoliti da koriste svoje jezike i da ih međusobno mešaju ako im to pomaže da se izraze.
Nijedno dete ne bi smelo da stekne utisak da je njegov jezik, a samim tim i deo njegovog identiteta, problem. Umesto toga, treba da se podstaknu da vas i druge nauče kako se na njihovim jezicima kaže „zdravo“ i „doviđenja“. Umesto toga, možemo da ih podstaknemo da nas nauče kako da kažemo „zdravo“ ili „doviđenja“ na njihovom jeziku i tako različitost učinimo vidljivom, zanimljivom i vrednom. Samo na taj način možemo da gradimo inkluzivnije i demokratičnije društvo.
O profesoru Teriju Lemu
Teri Lem je profesor jezika i interdisciplinarne pedagogije na Univerzitetu u Vestminsteru (Velika Britanija). Njegov istraživački rad usmeren je na višejezičnost, interkulturalno obrazovanje, autonomiju učenika i nastavnika, kao i obrazovne politike u oblasti jezika. Tokom karijere radio je kao nastavnik stranih jezika, univerzitetski profesor, istraživač i savetnik u brojnim međunarodnim inicijativama u oblasti obrazovanja.
Profesor Lem je član Savetodavne grupe za jezičke politike pri Savetu Evrope (Language Policy Advisory Group of the Council of Europe).